Kutaisi

Ovo je deo našeg putovanja u Gruzijiu, u okviru naše ture Azerbejdžan-Gruzija-Kipar.

Kutaisi se nalazi na reci Rioni, oko 220 km zapadno od gruzijske prestonice i predstavlja drugi po veličini grad u zemlji. Pominje se još u grčkom epu „Argonautika“ (iz III veka p.n.e.) koji opisuje putovanje Jasona i Argonauta u potrazi za Zlatnim runom.  Veruje se da je upravo Kutaisi bio njihovo krajnje odredište, kao prestonica kralja Ejeta koji je posedovao Zlatno runo.

Mi smo ga odabrale kao odredište jer je predstavljao dobru „vezu“ sa sledećom destinacijom, Kiprom (pronašle smo povoljne karte za Wizzairov let od Kutaisija do Larnake), pa smo odlučile da – kad smo već tu – jedan dan provedemo obilazeći ga.

Ka Kutaisiju krećemo iz Tbilisija autobusom, sa stanice kod Puškinovog trga. Taksista nas dovozi tačno do stajališta (vožnja od hotela – udaljenog oko 2,5 km – košta manje od 2,5 evra). Po redu vožnje, autobus „Georgian bus“ polazi u 9h – mi stižemo nešto posle 8h i zatičemo popriličnu gužvu na stanici. Nedugo potom, pojavljuje se autobus – samo sa oznakom krajnje destinacije (Kutaisi aerodrom), ali bez bilo kakvog kompanijskog obeležja. U nadi da će nas razumeti, vozaču autobusa obraćamo se na engleskom – želimo da saznamo da li je moguće zaustavljanje negde u gradu jer moramo stići do hostela u Kutaisiju, ne do aerodroma. Naravno, bile smo previše optimistične – vozač ne razume ni reč engleskog. Na svu sreću, u pomoć nam priskače čovek koji uspeva da prevede naše pitanje i saznajemo da će vozač napraviti pauzu na autobuskoj stanici u Kutaisiju, pre no što stigne do aerodroma, tako da tu možemo izaći i nastaviti ka hostelu. Smeštamo se u autobus koji brzo počinje da se puni, a kondukter naplaćuje karte (20 larija po osobi, što je nešto više od 3 evra) – ali ne dobijate ni kartu ni račun za dati novac :). Autobus je krcat već u pola 9, a vozač zatvara vrata i kreće sa stajališta čitavih 10 minuta pre planiranog termina – i da je neko stigao na stanicu na vreme, ne bi imao gde da se smesti u autobusu…

Nakon 4 sata vožnje, stižemo do Kutaisija, ali sledeći zadatak koji treba uspešno obaviti jeste: stići i do hostela koji se nalazi na drugom kraju grada… 🙂 Naravno, odlučujemo se za taksi (vrlo jeftino prevozno sredstvo u Gruziji). I – naravno – potrebno je da (pokušamo da) se sporazumemo sa vozačem koji ne govori engleski :). Pružamo mu papir sa osnovnim podacima o hostelu i ubrzo shvatamo da on ne zna gde se hostel nalazi. Spremamo se da krenemo dalje, u potragu za drugim taksijem, ali vozač – sitan, sedi čikica, vrlo veseo i pričljiv – odlučno otvara vrata automobila i pokazuje nam da se smestimo, uporno uzvikujući: „Hotel, hotel!“ što shvatamo kao rešenost i tvrdnju da će nas ipak voziti do smeštaja. Isto tako, shvatamo da u blizini trenutno nema nijednog drugog taksi vozila – ovaj čikica i njegov stari, prašnjavi auto su jedino i najbolje od taksi usluge u Kutasiju što u tom trenutku imamo… Od taksistine silne priče (na ruskom, naravno) nekako uspevamo razumeti da će pozvati hostel da mu neko od osoblja objasni kako da stigne do tamo – no, niko se ne javlja. U pomoć priskače i Google map i čikica se udubljuje u ono što vidi na ekranu telefona, uz potvrdno klimanje glavnom. Najzad, pali motor i mi krećemo… I stižemo do odredišta bez lutanja :).

Hostel koji smo rezervisale nalazi se na odličnoj lokaciji – u mirnom kraju, na obali reke, a samo 5 minuta hoda do centra grada. To je zapravo kompleks od nekoliko smeštajnih jedinica u velikom dvorištu i od vlasnika (koji jedini od zaposlenih govori nešto engleskog, na svu sreću :)) saznajemo da je to nekada bila bolnica. Doooooobro, to nismo znale kada smo birale hostel… soba je prostrana, nameštaj pohaban, kupatilo veliko i jednostavno (zamišljamo kako je sve to imalo funkciju bolničkog smeštaja), ali – što je nama najvažnije – sve je prilično čisto. Ostavljamo stvari i odlučujemo da krenemo u obilazak grada, da ne gubimo vreme…

Naše upoznavanje Kutaisija započinje šetnjom ka katedrali Bagrati koja se nalazi na drugoj obali reke.

Katedrala je jedna od glavnih turističkih atrakcija grada i – smeštena na vrhu brda – zaista predstavlja njegovo upečatljivo obeležje. Izgradio ju je početkom XI veka kralj Bagrat III (po kom je i dobila ime). UNESCO ju je 1994. godine stavio na listu Svetske kulturne baštine, ali je sa te liste skinuta 2017. Razlog za to bili su radovi na rekonstrukciji katedrale koji su, prema UNESCO-voj proceni, naneli ozbiljnu štetu njenoj autentičnosti. Taj utisak i sami možete vrlo lako steći – kada priđete katedrali, najpre vas opčini njena jednostavna lepota i kameni zidovi koji kao da govore o prohujalim vekovima, a onda vam taj prizor naruši moderna konstrukcija – dozidani deo sačinjen od crnih pločastih materijala kojima tu nikako nije mesto…

Katedrala je okružena zelenilom pa lako možete pronaći mesto za odmaranje i uživanje, bilo u pogledu na Bagrati ili u pogledu na grad. Nakon predaha, odlučujemo da se spustimo malo dužim (zaobilaznim) putem, vijugavim uličicama kroz deo grada načičkan kućama. Lepo uređena dvorišta i velelepne kuće smenjuju kućerci i dvorišta zatrpana koječime. Zanimljiv način da malo bolje upoznamo grad (i njegove stanovnike)… 🙂 Put se spušta do reke. Nažalost, plitka voda (vodostaj je u to vreme, početkom septembra, bio veoma nizak), mutna i blatnjava, ne predstavlja prizor za uživanje.

Nastavljamo sa šetnjom kroz grad…

U delu grada blizu obale možete zaći u ulice prepune dućana u kojima se prodaje sve, od igle do lokomotive – jedni do drugih, stoje butici, mesare, piljare, suvenirnice… Neki od dućana privlače svojim zanimljivim i šarenolikim izborom, dok drugi odbijaju svojom mračnom, pretrpanom i zagušljivom unutrašnjošću. Tu je i natkrivena pijaca – izgubićete se među redovima tezgi koje nude raznovrsno voće i povrće, orašaste plodove, bilje i začine, slatkiše, sireve, vina… Ako niste za hranu i piće, onda možete zastati kraj tezgi sa raznim rukotvorinama, ukrasima, ali i „svetskom“ odećom i obućom. Ukoliko ste ljubitelj pijaca, onda u ovoj zaista možete uživati – svrstavaju je u jednu od najvećih i najživopisnijih u Gruziji. Onaj manje zanimljiv (i manje prijatan) deo obilaska pijace, svakako je izlaz na pogrešnu stranu – pravo u ulicu u koju se bacaju otpaci i ambalaža, pravo u „miomiris“ natrule hrane i džumbus od razbacanih kutija i kesa… 🙂

Predah možete naći u Kutaisi parku, koji je s dve strane oivičen Shota Rustaveli avenijom. Ako ste odlučili i da tu nešto prezalogajite, budite spremni na društvo gradskih pasa (čipovanih, naravno :)) koji će željno iščekivati da sa njima podelite neki zalogaj. U ulicama koje okružuju park, nalaze se zgrada biblioteke grada, opera, gradska skupština… Istočno od njega nalazi se fontana Kolhida, u središtu kružnog toka. Kolhida je bila gruzijsko kraljevstvo u antičkim vremenima, kao i krajnje odredište za Jasona i Argonaute (Ejet – vlasnik Zlatnog runa – bio je kralj Kolhide). Fontana je izgrađena 2011. godine i ukrašena je sa 30 statua (konja, lavova, jelena). Statue su kopije manjih originala iz bronzanog doba, nađenih prilikom arheoloških iskopavanja u ovoj oblasti.

Jedna od zanimljivosti vezana za ovaj grad jeste da se u njemu, od 2012. godine, nalazila zgrada parlamenta iako je Tbilisi glavni grad Gruzije (od januara 2019. sednice parlamenta ponovo se održavaju u prestonici). To moderno zdanje uglavom je nailazilo na neodobravanje – podignuto je na mestu spomenika sovjetskim vojnicima u Drugom svetskom ratu; spomenik je namenski raznet eksplozivom i tom prilikom su, nažalost, stradale dve osobe. Takođe, na zgradu parlamenta u Kutaisiju gledalo se kao na rasipanje novca jer je ostatak vlade i dalje bio u Tbilisiju. Ukoliko želite da je obiđete, imajte na umu da je udaljena oko 6 km od centra grada – dakle, najbolje je da uzmete taksi :).

Poseta Gruziji nipošto ne sme proći bez uživanja u nekom od izvrsnih gruzijskih vina! (Imajte na umu da tradicija pravljenja vina na tim prostorima postoji već više od 8.000 godina.) Naš vodič u Tbilisiju, znajući za planirani odlazak u Kutaisi, toplo nam je preporučio „Palaty“ restoran koji se nalazi u Puškinovoj ulici. Prostor je veoma lep i ugodan, osoblje izuzetno ljubazno, cene pristojne, a hrana izvrsna! Hačapuri, patlidžan s orasima, raznovrsne salate i belo vino bogatog ukusa… Gruzijska kuhinja je još jednom opravdala svoje mesto na našoj listi „najbolje od Gruzije“. Kad već pominjemo ugostiteljske objekte :), reći ćemo i to da su bašte kafea koji se nalaze na samoj obali reke, u blizini Rustaveli mosta, kao stvorene za predah i uživanje u pogledu dok se (u našem slučaju :)) veče lagano spušta na grad.

Došlo je vreme da se zaputimo u hotel… Nadale smo se okrepljujućem odmoru i nismo ni slutile da nas tamo zapravo očekuje jedna „avantura“. Bolje reći: „bliski susret“… na sreću, ne baš previše blizak… i to u kupatilu… „jaka“ sijalica i svetle keramičke pločice samo su pojačale utisak… jer tamo, na podu kupatila, tačno u vidokrugu osobe koja otvara vrata, sačekala nas je, upečatljivo crna na belim pločicama, ni više ni manje nego – škorpija! Ne škorpijica, nego prava pravcata škorpija, bar 15 cm dugačka – koliko smo mogle proceniti u tih nekoliko sekundi pre no što smo snažno zalupile vratima kupatila (i ostale sa druge strane tih vrata, u sobi). Naravno – odmah je usledila potraga za menadžerom hostela koji se ubrzo pojavio. Kada je čuo o čemu je reč, počeo je da nas umiruje rečima kako to nije ništa strašno (zaista?!), škorpije se pojavljuju uglavnom napolju i baš su nedavno imali turistu koji je oduševljeno slikao jednu na koju je nabasao u dvorištu (mi onda imamo ekskluzivu?!), a ovaj naš problem on će lično odmah rešiti (a šta drugo?!). Nestao je u kupatilu iz kojeg je izašao nakon par trenutaka noseći škorpiju na četki za toalet, a potom ju je izbacio u dvorište. Kada se vratio, uveravao nas je da nemamo razloga za strah, da se nijedna više neće pojaviti u sobi i poveo nas u kupatilo da objasni kako je ta zalutala… Naime, kupatilo nema prozore, već samo ventilacioni otvor na kom su široke rešetke kroz koje je škorpija prošla i potom ostala u mračnom kupatilu… Naravno, možete pogađati – u kupatilu i sobi potom je celu noć gorelo svetlo, za svaki slučaj :). O tome šta se dešava sa škorpijom koja je izbačena u dvorište i gde li je naumila da se sakrije, nismo želele da razmišljamo…

Sutradan nas je očekivao let za Larnaku – planiran nešto posle podneva. S obzirom na teškoću pronalaženja taksista (koji govore engleski), sa menadžerom hostela smo dogovorile prevoz do aerodroma – to nam je ipak delovalo najsigurnije. Tih nekoliko sati do polaska provele smo u šetnji po još uvek uspavanom gradu (skoro praznih ulica, trotoara i parkova), ali i u potrazi za doručkom. Naime, prethodne večeri smo se uverile u raznovrsnu ponudu peciva (sa sirom, naravno :)) u pekarama i prodavnicama. Međutim, ujutru smo shvatile da uspavani grad podrazumeva i uspavane pekare – pecivo još uvek nije stiglo u prodaju iako je bilo skoro 9h ujutru. Za nas koji smo navikli da se iz pekara širi miris pečenog testa još u 6h ujutru, to je svakako razlog za nevericu.

Kada smo najzad uspele pronaći tek iz rerne izvađene pite sa sirom (zar nešto drugo da jedemo u zemlji hačapurija?! :)), imale smo taman toliko vremena da uz doručak „s nogu“ sumiramo i utiske o Kuatisiju (pre no što se vratimo u hostel i krenemo ka aerodromu). Grad sam po sebi nije na nas ostavio poseban utisak (čak ni zbog škorpije :))… Bilo nam je žao što nismo imale više vremena da obiđemo njegovu okolinu jer se u blizini nalaze mesta koja zaista vredi videti (Motsameta manastir i Gelati manastirski kompleks koji je na listi UNESCO-ve svetske baštine, Prometejeva pećina…). Do tih mesta možete doći (pri)gradskim prevozom ili taksijem – preporuka je da se odlučite za taksi budući da je to mnogo jednostavniji način: taksista će vas odvesti do svih mesta koja želite posetiti, sačekati vas ili vam čak i praviti društvo pri obilasku, a potom vas vratiti do hotela (što bi vas sve koštalo oko 10 evra). Budući da je Kutaisi odlična „baza“ za dalje istraživanje Gruzije (nalazi se na raskršću puteva ka zapadu i severu zemlje, a poseduje i međunarodni aerodrom) svakako predstavlja grad u koji bismo se verovatno vratile, ali samo zbog „logističke“ prednosti.

Došlo je vreme da napustimo Gruziju – zemlju prekrasne prirode, zanimljive arhitekture, ukusne hrane, izvrsnih vina… Međutim, naš boravak u njoj neplanirano se produžio za nekih 6 sati koje smo provele na aerodromu u Kutaisiju jer je let kasnio (iz neobjašnjenih razloga). Sem našeg leta, kasnili su još neki (i to po 12 sati) tako da je mali aerodrom bio premali za toliki broj ljudi koji su tražili mesto da spuste prtljag, da sednu, da deci nađu prostor za igru… Naši planovi za popodne u Larnaki propali su – umesto da se izležavamo na plaži, čamile smo na aerodromu dok je vreme sporo prolazilo. No, i to je deo putovanja  – ne može sve ići po planu i biti savršeno :). Bilo je važno da je pred nama ipak nastavak avanture, da nas očekuje nekoliko dana u zemlji koju ćemo posetiti po prvi put (bolje reći: na ostrvu koje ćemo posetiti po prvi put :)). Bilo na vreme ili sa 6 sati zakašnjenja, ali na Kipar stižemo :).

Više detalja o našem boravku u Gruziji možete saznati iz naših tekstova o toj zemlji, Tbilisiju, izletu u Veliki Kavkaz i izletu duž Velikog puta svile.