Veliki Kavkaz – izlet

Ovaj izlet je deo našeg putovanja u Gruzijiu, u okviru naše ture Azerbejdžan-Gruzija-Kipar.

Tokom priprema za putovanje u Gruziju,  oduševljenje bi nastupilo kad god bismo ugledale slike prelepe gruzijske prirode. Stoga smo odlučile da bar jedan dan (tokom našeg kratkog boravka u toj zemlji) u potpunosti posvetimo njoj. (I ovog puta smo – kao i prilikom putovanja u Azerbejdžan – kontaktirale lokalnu agenciju i sve dogovorile putem mejla. Više detalja o tome možete pročitati u našem tekstu o putovanju Azerbejdžan-Gruzija-Kipar.)

Izlet za koji smo se odlučile (i isplanirale za drugi dan našeg boravka u Tbilisiju) podrazumevao je odlazak do prirodne granice Evrope i Azije – najvišeg planinskog venca Kavkaza. Krajnje odredište je opština Kazbegi, u podnožju planine Kazbek – jedne od najlepših planina u Gruziji, koja se uzdiže do 5.047 metara nadmorske visine (što je čini trećom po veličini u ovoj zemlji). Na visini od 2.170 metara, na usamljenom uzvišenju, nalazi se Crkva Sv. Trojstva, iza koje se proteže pogled na moćni planinski masiv i glečere Kazbeka. Na tom putu, planirano je zaustavljanje na nekoliko mesta koja uključuju prekrasne vidikovce i istorijski kompleks Ananuri.

Polazak je planiran za 8h ujutru, a kola sa vozačem i vodičem su nas čekala ispred hotela u dogovoreno vreme. Vodič (po imenu David) govorio je veoma dobar engleski, posedovao veliko znanje iz brojnih oblasti (religija, istorija, umetnost…) i spremno odgovarao na sva naša pitanja vezano za mesta koja smo posećivali, ali i za život u Gruziji. Vozač – koji, nažalost, nije govorio engleski, ali je rado komunicirao na ruskom (u onoj meri u kojoj je naše veoma ograničeno poznavanje tog jezika omogućavalo) – brinuo se o tome da li je vožnja udobna (pre svega, bila je bezbedna :)), da li nam je nešto potrebno, da li želimo da nas fotografiše (umesto da pravimo selfije :))…

Put kojim krećemo zove se Vojni put i proteže se od Tbilisija do Vladikavkaza u Rusiji, u dužini od oko 212 km. Ta trasa korišćena je još u antičko doba, ruske trupe su se njome kretale u drugoj polovini XVIII veka, a već početkom sledećeg pretvorena je u “pravi” put za vreme ruske okupacije Kavkaza.

Prvo zaustavljanje je na vidikovcu iznad prelepog Zhinvali veštačkog jezera, smaragdno-zelene površine u kojoj se ogledaju brežuljci, središta prošaranog plavo-sivim odrazom neba.

Pogled je bio prekrasan! Oduševljenje prizorom koji se pružao pred nama ubrzo je donekle umanjeno Davidovim objašnjenjem šta je zapravo to što posmatramo: pod tom prekrasnom vodenom površinom nalaze se sela i deo istorijskog kompleksa Ananuri (do kog je uskoro trebalo da stignemo). Vlada je prilikom izgradnje hidroelektrane, 80-ih godina prošlog veka, donela odluku da “izmesti” pojedina sela, ali i da potopi priličan deo prelepog i značajnog istorijskog kompleksa. Na insistiranje javnosti, odustalo se od prvobitnog plana i Ananuri je većim delom sačuvan. Uprkos tome, ne možete se oteti utisku kako se Zhinvali savršeno uklapa u krajolik – kao da je od pamtiveka jezero bilo tu.

Sledeća stanica je Ananauri, na oko 70 km od Tbilisija. To je istorijski kompleks – utvrđenje sa zamkom i crkvama – iz XVII veka, na prelepom mestu odakle se proteže pogled na okolna brda i Zhnivali jezero.

Zamak je bio sedište Aragvi vojvoda – dinastije koja je ovom oblašću vladala od XIII veka – ali i poprište brojnih bitaka (u jednoj od njih, u XVIII veku, suparnički vojvoda je zapalio zamak i pobio članove Aragvi vojvodske porodice).

Ono što nikako ne smete propustiti prilikom posete ovom kulturno-istorijskom blagu, jeste pažljivo razgledanje fasade Crkve Vaznesenja (Ghvtismshobeli). David nam s velikom pažnjom pokazuje i objašnjava zanimljivosti vezane za ovu crkvu. Naime, bogati reljef se nalazi na južnoj, a ne na istočnoj strani – to je prikaz krsta od vinove loze (simbol gruzijskog hrišćanstva). U podnožju, sa leve i desne strane, prikazana su dva anđela, a ono što je zanimljivo jeste da anđeli imaju oči kakve se inače viđaju na istočnjačkim figurama što svedoči o uticaju Istoka na ovdašnju arhitekturu. Isti oblik očiju može se zapaziti i na figurama lavova iznad prozora na tom zidu crkve.

Drugi, manji, ali ne manje zaniljiv reljef nalazi se na zapadnom zidu crkve. Na njemu je prikazana Bogorodica u lotos pozi – što takodje svedoči o istočnjačkom uticaju. Sem toga, na tom reljefu je primetno i odstupanje od uobičajene forme prikaza Bogorodice jer je ona predstavljena s kosom poput one koju su imale lokalne žene tog vremena.

Unutrašnjost crkve je ukrašena ostacima fresaka – nažalost, većina je uništena u požaru u XVIII veku. Sem toga, kako nam je David rekao, freske su u jednom trenutku bile prekrečene kako bi se sakrile od pogleda ruskog cara koji je planirao da poseti ovo mesto nakon što je Rusija anektirala Gruziju 1801. godine. Da ih je video, naredio bi da se unište i da se izrade nove, po uzoru na one u ruskim crkvama, koje su “realističnije”, tj. bliže načinu na koji se svetitelji i scene iz Biblije prikazuju na Zapadu. Zbog debelog sloja kreča, teško je kasnije bilo povratiti pređašnji izgled fresaka.

I najobičinja šetnja kroz ovaj izuzetno zanimljiv kompleks, okružen prelepom prirodom, svakako je doživljaj sam po sebi. Odlučujemo da “isprobamo” i penjanje do najviše kule – nimalo lak zadatak i to ne zbog visine do koje se morate popeti, već zbog ruševina koje su na pojedinim mestima teško pristupačne. Potrebno je da budete veoma pažljivi jer vas jedan neoprezan korak može koštati mnogo – naići ćete na visoke ili uglačane kamene blokove, uska “stepeništa” bez ograde… Lokalitet je u izvornom stanju i nikakvi radovi nisu izvođeni čak ni da bi se olakšala pristupačnost njegovim pojedinim delovima i povećala bezbednost posetilaca.

Uprkos tome, Ananuri je, bez sumnje, mesto koje morate posetiti 🙂

Vojni put vijuga kroz planinske predele, nadmorska visina se menja u svakom trenutku (a sa njom i pritisak u ušima :)). Pravimo kratku pauzu kako bismo kupili ručak – odabrale smo tu opciju da ne bismo gubili vreme na ručak u restoranu, želele smo da što više uživamo u prirodi. Ručak kupujemo na prilično “neturističkom” mestu – u pekari supermarketa i, naravno, biramo čuveni hačapuri. Ipak, čuvamo ga za krajnju destinaciju, za pravi ručak u prirodi 🙂

Usput nas očekuje još jedan vidikovac – i ponovo ostajemo bez daha! Zaustavljamo se kod Spomenika rusko-gruzijskog prijateljstva (podignutog 1983. godine) koji se izdiže iznad Đavolje doline. To je polukružna struktura od kamena i betona čiji je unutrašnji zid ukrašen muralima.

Imamo priliku da uživamo u pogledu na moćne plavo-sive masive Kavkaza na koje se naslanjaju, kao da se odmaraju, teški beli oblaci dok se ispod nas pruža duboka kotlina u paletama od svetlo- do tamnozelene boje, s vremena na vreme prošarana raznobojnim tačkicama – padobranima paraglajdera koji jedre u tom plavo-zelenom prostranstvu. Dok s oduševljenjem pokušavamo pogledom (a i okom fotoaparata) upiti što više te lepote oko nas, David izražava žaljenje što vreme nije sunčano – da nema oblaka, kaže, videle bismo planinske vrhove okovane ledom i prizor bi bio još lepši! Uveravamo ga da je i ovo što vidimo prevazišlo sva naša očekivanja i da nam vreme nimalo ne smeta, a da oblaci prizor čine još čarobnijim.

Uskoro stižemo do našeg odredišta – gradića Stepantsminda (nekada zvanog Kazbegi) koje se nalazi na 1.740 metara nadmorske visine. No, to je tek odredište u kom se završava naša vožnja kolima – dalje nas očekuje poduža šetnja do sela Gergeti u neposrednoj blizini, a onda i do Crkve Svetog Trojstva. David nam objašnjava da imamo dve opcije za dolazak do crkve: džipovima (cena iznajmljivanja je oko 30 USD) ili pešačenjem. (Inače, upravo te opcije značajno utiču na trajanje izleta, zavisno od toga koliko vam je vremena potrebno da se popnete do crkve i da se vratite nazad do sela.) Šetnja kroz prelepu prirodu deluje nam primamljivo pa mu kažemo da biramo drugu opciju. On sumnjičavo pita: “Sigurne ste?” “Naravno! Koliko traje pešačenje do crkve?” “Oko pola sata”, odgovara David. “Pih! Pa to je ništa, onda idemo pešice!” “Aaaaaa, neeee”, odmahuje on glavom. “Pola sata je potrebno MENI, a običnim turistima je potrebno oko sat, sat i po”, objašnjava nam on, kao učitelj kome je đak dao pogrešan odgovor na pitanje. E, tada je pala konačna odluka! Izazov je postavljen i odlučujemo da pokažemo kako nismo “obični turisti” – prethodnih dana smo prelazile pešice izmedu 25 i 30 km svakog dana, obilazeći Baku i Tbilisi, a sad da nam ovo pomrsi konce?! 🙂 Prepešačićemo mi taj uspon i to za manje od sat vremena! David nam upućuje nepoverljiv “ako vi tako kažete” pogled, zakopčava svoju jaknu do grla, sumnjičavo gleda nas dve u laganoj odeći i obući (uverene da je to pešačenje mačji kašalj) i kreće ispred nas, verovatno sa mišlju: “E, baš neka vide same o čemu im pričam!”

I – shvatamo o čemu nam je pričao 🙂 Uspon nije nimalo lak, strm je i povremeno klizav; penjete se uz brdo kozjim stazama koje nekad nisu dovoljno široke ni da se dvoje ljudi mimoiđe. Svuda oko vas puca pogled na prelepu prirodu: planinske lance ovenčane oblacima i večnim snegom, i dolinu iz koje povremeno – kada oslabi hučanje vetra – čujete kako žubori rečica Chkheri. Nakon 10 minuta uspona, duša nam je u nosu! David, naravno, bez bilo kakvih vidljivih znakova umora. No, ne odustajemo! Zastajemo na par trenutaka da uživamo u pogledu koji opčinjava i da “uhvatimo vazduh”. Shvatamo da se nismo najbolje pripremile za ovaj izlet – Azerbejdžan (u kom smo provele prvi deo našeg putovanja) izenadio nas je jer izleti u planinsku prirodu nisu zahtevali nikakvu posebnu opremu pa smo mislile da će nas nešto slično sačekati i ovde… No, prevarile smo se – adekvatna obuća i nešto bolje vetrovke dobro bi nam došle!

Najzad stižemo do cilja – i to za manje od 45 minuta! 🙂 Krivimo obuću za rezultat koji se ne uklapa u Davidovih pola sata – sve bi išlo brže da nismo obule lagane, “letnje” patike zbog kojih smo dobro upoznale svaki kamen(čić) na stazi koja vodi do crkve… 🙂

Nekoliko desetina poslednjih metara koji su nas delili od odredišta, provodimo gledajući samo u cilj ispred nas (Crvku Sv. Trojstva), ali u trenutku kad smo zastale i okrenule se oko sebe, ostajemo bez daha – i u bukvalnom i u prenesenom značenju. Okružene smo plavetnilom neba i planinskih lanaca, belinom snežnih vrhova i teških oblaka, zelenilom pašnjaka prošaranih beličastim tačkicama – stadima ovaca…

Postoji nekoliko razloga zašto je crkva podginuta baš na ovom mestu: visina (biti na ovakvom uzvišenju, značilo je biti bliže bogu), prirodno utvrđenje (teško je prići crkvi neprimećeno – lako je opaziti bilo koga u okolini) i težak pristup u zimskim uslovima (kada bi pao sneg, ne bi bilo pristupa ovom mestu – 8 meseci tokom godine, ovaj kompleks bi bio u potpunosti bezbedan te je u njemu bilo moguće čuvati razna blaga, bez straha da će biti ukradena). Crkva je lepa u svojoj jednostavnosti – David nam objašnjava da u njoj postoji ikona koja je ostala netaknuta posle jednog požara i za koju se veruje da ispunjava želje. Od velikog broja ljudi, teško je pažljivo razgledati unutrašnjost crkve, a još je teže nesmetano se diviti pogledu na okolnu prirodu dok svi oko vas pokušavaju da iz nekoliko desetina pokušaja, naprave najbolje selfije i najneobičnije slike za društvene mreže.

Dolazi vreme za ručak u prirodi 🙂 Odlazimo izvan crkvenog kompleksa, dalje od gužve, i krećemo ka delu gde uzvišenje prelazi u strme zelene pašnjake, baš na mestu gde izviruje nekoliko stena koje će poslužiti kao mesta za sedenje. Dok vetar šiba kraj naših ušiju, pokušavamo da čujemo Davida koji nas upozorava da gruzijski (kavkaski) ovčarski psi – koji budno motre na stada ovaca ispod nas – umeju biti neprijateljski nastrojeni ukoliko se neko približi stadu. U takvoj situaciji, uverava nas on, moramo stajati mirno, bez naglih pokreta. Dok se spuštamo ka mestu predviđenom za ručak, kližemo se niz mokru travu i u šali se pitamo da li psi umeju da naprave razliku izmedu “namerno prišli stadu” i “nenamerno se otklizali ka stadu”.

Nakon prethodnog napornog penjanja, izuzetno ukusna pita sa sirom čini se još ukusnijom. U jednom trenutku, želeći da nešto uzmemo iz torbe koju smo ostavile iza leđa, okrećemo se i imamo šta da vidimo – ogroman, beo, kratkodlaki pas mirno stoji iza nas i žudno posmatra pite u našem krilu. Ne deluje preteće… Okrećemo se ka Davidu, koji ga još nije primetio, i pitamo: “To je taj pas na kog si nas upozorio?” On zastaje sa jelom, pogleda ga i nasmeje se, a onda pokaže rukom na stada ispod nas: “Oni dole su još veći. Dobro da mi njima nismo došli, bolje je što je on došao kod nas.” Pošto psu niko od nas još uvek ne nudi hranu (dok utvrđujemo stepen „opasnosti“ :)), on odlazi – nečujno kao što je i došao.

Nakon ručka (i nezvanog gosta :)), sledi povratak u selo… Silazak je, naravno, brži od uspona – dodatni razlog tome je klizav teren (tj. travnata površina) i naša neadekvatna obuća. Dakle, ispravnije bi bilo reći da smo se dobrim delom “otklizale” do sela.

Nazad, ka Tbilisiju, krećemo istim putem, što znači da opet uživamo u divnim pejzažima. Pre dolaska u Tbilisi, pravimo pauzu na mestu sa veoma zanimljivim formacijama jedne vrste krečnjaka (travertina) – one nastaju zahvaljujući mineralnim izvorima kojima to mesto obiluje. Imamo priliku da probamo (izuzetno neukusnu :)) vodu po koju dolaze mnogi zbog njenih lekovitih svojstava, ali i da šetamo po tom neobičnom brdašcetu (opet na klizavom terenu :)).

Nažalost, dolazi kraj ovom našem putešestviju i uživanju u opčinjavajućoj lepoti Kavkaza… Činilo nam se da smo u Tbilisi došle iz jednog potpuno drugog, nestvarno lepog sveta, još uvek noseći jasno urezane slike prekrasnih prizora gruzijske prirode. Veliki Kavkaz je zaista jedan od dragulja ove zemlje i mesto koje nikako ne smete zaobići ukoliko vas put nanese u ovaj deo sveta.

Više detalja o našem boravku u Gruziji, možete saznati iz naših tekstova o toj zemlji, Tbilisiju, Putu svile i Kutaisiju.