Tbilisi

Voz na relaciji Baku-Tbilisi

Ka prestonici Gruzije smo krenule večernjim vozom iz Bakua (detalje o organizaciji putovanja možete pronaći u našem tekstu o ovoj turi). Nakon što smo se smestile u kupe, stjuardi i stjuardese zaduženi za naš vagon krenuli su u obilazak – da provere karte i identitet putnika, kao i da nam daju neke osnovne informacije o samom putovanju. Odmah po polasku voza, podeljena nam je čista posteljina (jastučnica i čaršavi), a jastuk i gomila ćebadi i jorgana već su se nalazili na ležajevima. U prvi mah smo se zapitale čemu će nam sve to služiti budući da je u kupeu bilo gotovo nepodnošljivo toplo. Međutim, nedugo pošto je voz krenuo, postalo je toliko hladno da smo se pokrile svim raspoloživim ćebadima i jorganima 🙂 Kupei mogu da se zaključaju iznutra te smo se osećale prilično bezbedno i – tako ušuškane, uz ljuljuškanje vagona i kloparanje voza – udobno prespavale put do granice sa Gruzijom.
Nešto pre 7h ujutru stjuardesa nas je probudila kuckanjem na vrata kupea, da nas obavesti da uskoro stižemo na granicu (i da će toaleti biti zatvoreni za upotrebu; uzgred, toaleti – tj. njihova (ne)čistoća – su jedina negativna stvar vezana za ovo putovanje vozom). Putovanje vozom traje nešto više od 13 sati, ali od toga čak oko 3-4 sata možete provesti na granici. Procedura sa azerbejdžanskom pograničnom policijom trajala je znatno duže nego sa gruzijskom. Dok su gruzijski carinici samo uzeli pasoše na proveru, azerbejdžanski su u slobodnim kupeima improvizovali prave male kancelarije i pozivali putinike – jednog po jednog – na razgovor (kada ste stigli, gde ste odseli, zašto ste došli, šta ste videli u Bakuu…) i proveru dokumenata.
Nakon završene procedure na granicama, ostao je još mali “komad” puta do Tbilisija u koji smo stigli oko 11h prepodne.

O Tbilisiju

Pripremajući se za putovanje u Gruziju, često smo nailazile na upozorenje o gruzijskim taksistima, a ono se ticalo sledećeg:

• obavezno unapred dogovoriti cenu sa taksistom jer vozila nemaju taksimetar i taksisti cenu daju “odokativno” (pa možete biti neprijatno iznenađeni konačnom cifrom) i
•  obavezno pripremiti sitan novac za plaćanje vožnje jer gruzijski taksisti nisu skloni vraćanju kusura.

Po izlasku iz voza, novac smo razmenile na železničkoj stanici (i zatražile sitnije apoene :)) i odmah potražile taksi koji bi nas odvezao do hotela. Na izlazu iz stanice već ih je bila nekolicina koji su nudili svoje usluge – prvog na kog smo naišle, pitale smo za cenu vožnje do adrese hotela (nedaleko od Starog grada, tj. više od 11km udaljenosti od železničke stanice). “15 lari”, rekao je, što je oko 5 evra. Ispostavilo se da je taksista bio vrlo rad da – sa svojim oskudnim znanjem engleskog – bude i naš vodič kroz Tbilisi tokom vožnje. Sa par reči engleskog, uz obilato korišćenje ruskog i gestikulacije rukama (vožnja je ipak bila bezbedna!), trudio se da nam objasni šta predstavlja određena građevina, po čemu je bitan određeni deo grada, šta se gde može kupiti… Kada nas je dovezao do hotela, shvatile smo da je drugo upozorenje (o nevraćanju kusura) bilo bezrazložno. (Inače, u to smo imale prilike kasnije da se uverimo još nekoliko puta, sa drugim taksistima.)

Tbilisi je smešten u dolini reke Kure (Mtkvari na gruzijskom) i okružen je planinama. Dok smo se taksijem vozile ka centru, prolazile smo kroz delove grada sa kućama i niskim zgradama koje su vapile za novim fasadama, popravkom krovova, menjanjem vrata i prozora… Međutim, pogled na tvrđavu Narikala koja se izdiže na brdu, kao i na delove grada koji se spuštaju niz padine ka reci, bio je dovoljan da za tili čas steknemo pozitivan utisak o Tbilisiju. Ipak, isto tako smo za tili čas postale svesne i velike razlike u odnosu na Baku koji smo napustile prethodne večeri – ovde vas meštani neće tako lako ostavljati na miru: turistički vodiči će vam prilaziti i nuditi svoje usluge, pozivaće vas (i maltene vući za rukav) da krenete u obilaske grada autobusom i brodom, ali i na izlete van Tbilisija; ispred restorana će vam izdeklamovati specijalitete i prednosti tog lokala u odnosu na ostale i ponuditi vam da vas odvedu do stola; prodavci će vam nuditi svoju robu i pozivati da je bolje pogledate… Nakon iskustva u Bakuu, gde je naš “personalni prostor” bio narušavan samo u prenatrpanom metrou :), ovde su nam se ljudi učinili previše napadnim. Jedan od razloga može biti i taj što u Gruziji turizam “cveta” duži niz godina nego u Azerbejdžanu, pa su Gruzijci možda postali vičniji (ili aktivniji) u prezentovanju turističke ponude :).

Šta videti u Tbilisiju?

Ukoliko ste smešteni na levoj obali reke Kure, onda bi obilazak grada bilo dobro započeti vožnjom u žičari. Dok vas žičara bude nosila od Rike parka ka tvrđavi Narikala, preko reke, imaćete priliku da uživate u prelepom pogledu na grad – tokom par minuta uspinjanja, od laganog njihanja nad vodama Kure, utiska da ćete dotaknuti kupole crkvi, pa sve do zaustavljanja na uzvišenju, nedaleko od zidina tvrđave, Tbilisi će vam biti kao na dlanu.

Ulaz u žičaru iz Rike parka nećete moći omašiti – nalazi se u južnom delu parka, do ulice, nedaleko od kružnog toka i Metekhi mosta. Prepoznaćete ga verovatno i po gužvi – turistima koji čekaju u redu da kupe kartu i smeste se u kabinu žičare. Cena karte u jednom smeru je 2,5 GEL (manje od 1 evra), ali ako nemate “Metromoney” karticu (koja se koristi za plaćanje gradskog prevoza, nalik beogradskom BusPlusu) potrebno je da izdvojite još 2 GEL. Dakle, za dve osobe, cena vožnje je 7 GEL (2 karte i jedna Metromoney kartica), što je oko 2,5 evra (napomena: sve cene su iz septembra 2018. godine).

Nakon vožnje žičarom, imate priliku da uživate u šetnji po zidinama tvrđave, u obilasku botaničke bašte (niz obronke i u podnožju brda), kao i da priđete Kartlis Deda (Majka Gruzija) statui. Statua je visoka 20m, postavljena je 1958. godine i predstavlja ženu u nacionalnoj gruzijskoj nošnji koja u levoj ruci drži posudu s vinom (namenjenu onima koji dolaze kao prijatelji, u miru), a u levoj mač (namenjen neprijateljima). Istina, malo je verovatno da će vas pogled na statuu iz te blizine oduševiti – između ostalog i zbog toga što će vam statua biti okrenuta leđima (jer je licem okrenuta ka gradu u dolini).

Dok budete istraživali zidine tvrđave (tvrđava je izgrađena još u IV veku, a potom je nekoliko puta dograđivana i proširivana), polako ćete se spuštati ka Starom gradu. No, iako šetnja može zvučati idilično (što u suštini i jeste :)), mora se voditi računa o udobnoj obući koja se ne kliže 🙂 – do Starog grada se spušta kaldrmisana i strma ulica, u pojedinim delovima proširena stepenicama (koje olakšavaju silazak), ali i “obogaćena” uglačanim kamenjem na koje je lako okliznuti se.

Kada ste u Starom gradu, imate prilično širok izbor – da nastavite sa istraživanjem grada, da uživate uz neko ukusno jelo i/ili piće s pogledom na reku i deo grada na drugoj obali, da zađete u radnjice sa suvenirima i lokalnim specijalitetima “za poneti”… Ukoliko ste za šetnju, krenite preko Meidan trga i ulicom Kote Afkhazi. Možete obići crkvu Jvaris Mama, Sabornu crvku Sioni, Istorijski muzej Tbilisija, sinagogu, a onda možete preći preko pešačog Mosta mira (veoma zanimljivog arhitektonskog rešenja) koji će vas odvesti u Rike park.

Avenija David Agmashenebeli (na levoj obali) i Avenija Rustaveli (na desnoj obali) mogu biti deo vaše šetališne rute. Ukoliko se zaputite prvopomenutom (naročito u večernjim satima), imaćete priliku da birate između brojnih restorana, kafića, barova, klubova – na trenutke će vam se učiniti da boravite u nekom letovalištu, nedostajaće vam samo zvuk talasa i slani miris mora 🙂 Ne dozvolite da vam to u potpunosti zaokupi pažnju – skrenite pogled ka lepim arhitektonskim zdanjima pored kojih budete prolazili (mnoga od njih su prošla kroz značajnu restauraciju i ulici je povraćen stari sjaj). Ukoliko, pak, krenete drugopomenutom, takođe ćete imati priliku da se divite arhitekturi, ali i da vidite brojne zgrade od političkog i kulturno-istorijskog značaja.

Tbilisi nije zaobišla izuzetno moderna arihitektura – samo što je nama ona delovala mnogo manje “uklopljeno” u duh grada (za razliku od onoga što smo imale prilike videti u Bakuu). Izdvojićemo samo par građevina: muzičko pozorište i izložbeni prostor, u obliku dve cevi od čelika i stakla, kao i zgradu “pečurku” (jer izgledom podseća na nju) koja je pod upravom Ministarstva pravde.

Šetnja gradom pružiće vam još jedan vid uživanja – muzej skulptura na otvorenom 🙂 Naime, primetićete da grad obiluje raznovrsnim (uglavnom malim) bronzanim statuama – one su dela čuvenih skulptora, ali i mladih umetnika. Tbilisi vam nudi priliku da u njima uživate besplatno – važno je samo da obratite pažnju i spazite ih, skoro neprimetno utkane u ulice, trgove i parkove grada.
Druga stvar koja će takođe privući vašu pažnju, ali u negativnom smislu, jeste veoma veliki broj prosjaka na ulicama. Na skoro svakom koraku naići ćete bilo na pojedince ili grupice. Tu tužniju i tamniju sliku grada upotpunjuju i podzemni prolazi – izuzetno mračni, klaustrofobični i nadasve prljavi.

Nakon šetnje, red bi bio da se negde i predahne… 🙂 Gruzijska kuhinja je za nas bila veoma prijatno (i ukusno :)) iznenađenje (nešto malo više o gruzijskog kuhinji možete pročitati u našem tekstu posvećenom toj zemlji). Što se restorana tiče, preporučujemo jedan koji se nalazi na Meidan trgu, pod nazivom “Machakhela”. Ima veliki kapacitet mesta (na dva sprata), a poseduje i terasu (sa pogledom na reku) – ako imate sreće, možda uhvatite dobro mesto na njoj. No, ni unutrašnjost restorana nije loša. Jedino na šta se morate pripremiti jeste da ćete malo duže čekati na svoju porudžbinu, zbog velikog broja gostiju. No, vredi sačekati 🙂 Hrana je izuzetno ukusna, a cene i više nego povoljne – hačapuri, porcija hinkali, činija salate i dve kafe koštale su nas oko 8 evra.
Ukoliko ste više raspoloženi za kafiće i barove, veliki izbor naći ćete u delu između ulice Kote Afkhazi i reke (kada pređete Meidan trg i krenete ka mostu Metekhi, samo se spustite ka reci i već ste zašli u carstvo barova).

Nakon celodnevnog istraživanja grada, znale smo da ćemo se određenim mestima vraćati po nekoliko puta do kraja našeg boravka u Tbilisiju: nanovo smo uživale u šetnjama ulicom Kote Afkhazi; odmor, mir i tišinu smo pronalazile sedeći na jednoj od klupa oko Saborne crvke Sioni; iznova smo otkrivale grad posmatrajući ga sa platoa ispred Crkve Svetog Trojstva (Sameba)… Tim mestima smo se vraćale (usput otkrivajući i neka nova) nakon izletâ tokom sledeća dva dana (u Veliki Kavkaz i duž Velikog puta svile).

Detalje vezane za organizaciju putovanja možete naći u našem tekstu o turi Azerbejdžan-Gruzija-Kipar.

Više detalja o našem boravku u Gruziji možete saznati iz naših tekstova o toj zemlji, izletu u Veliki Kavkaz, izletu duž Velikog puta svile i Kutaisiju.