Gruzija

Gruzija je zemlja u istočnoj Evropi. Graniči se sa Rusijom, Turskom, Jermenijom i Azerbejdžanom, a na zapadu je zapljuskuju vode Crnog mora. Glavni grad je Tbilisi (sa oko 1,3 miliona stanovnika). U sastav Gruzije ulaze dve autonomne republike – Abhazija i Adžarija – i autonomna oblast Južna Osetija. Vlasti Abhazije smatraju Abhaziju nezavisnom republikom i sprečavaju uspostavljanje gruzijske vlasti na toj teritoriji, dok je Gruzija smatra autonomnom republikom u svom sastavu (i osporava joj nezavisnost); isto važi i za Južnu Osetiju.

Službeni jezik je gruzijski, a alfabet se sastoji od 33 simbola (i nema razlike između malih i velikih slova). Gruzijsko pismo je nominovano za uključivanje na UNESCO-vu listu nematerijalne kulturne baštine. Zanimljivo je da ćete svuda u Gruziji videti nazive popularnih, svetskih marki ispisane upravo tim pismom – uslov za inostrane kompanije koje dolaze na tržište Gruzije jeste da njihovi nazivi (i nazivi njihovih proizvoda) budu napisani gruzijskim pismom, “rame uz rame” sa prepoznatljivim i originalnim natpisom.
Gruzijski jezik jedan je od – bolja reč nam ne pada na um – čudnijih jezika koje smo do sada imale priliku čuti. Reči obiluju najrazličitijim kombinacijama suglasnika koje je veoma teško pokušati i pročitati, a kamoli razumeti kada čujete kako ih neko izgovara. Za naše uši, to je jedan prilično “grlen” jezik 🙂 Poteškoća sa kojom smo teško izlazile na kraj jeste pravilno razumevanje naziva određenih mesta, gradova, ulica, znamenitosti… Kada pročitate ono što piše na mapi ili u vodiču, a onda čujete nekog meštanina kako to isto izgovara, vrlo često pomislite da to dvoje nemaju nikave veze jedno sa drugim. Stoga u našim tekstovima o Gruziji uglavnom koristimo izvorne nazive, ali napisane latinicom – gruzijsko pismo je ipak “veliki zalogaj” 🙂

Preovlađujuća religija je pravoslavlje (ispoveda je oko 90% stanovništva) dok je oko 10% stanovnika islamske veroispovesti. Gruzija je druga zemlja na svetu (posle Jermenije) koja je hrišćanstvu dala status državne religije (za vreme Konstantina Velikog). Prema predanju, zaslužna za širenje hrišćanstva među Gruzinima bila je svetiteljka Nina (Nino), poreklom iz Kapadokije, kojoj se u snu javila Bogorodica i zapovedila da krene put Gruzije, dajući joj krst od vinove loze kao zaštitu od svakog zla. Taj krst je postao simbol gruzijske pravoslavne crkve. Njegov oblik je karakterističan – horizontalni deo nije pod uglom od 90 stepeni, već se blago spušta sa obe strane. Još jedna zanimljivost tiče se gruzijske crkvene arhitekture – crkve imaju spoljne zvonike (tj. nalaze se van crkve).

Zvanična valuta je lari (GEL) koji se sastoji iz 100 tetrija. Početkom septembra 2018, odnos larija i evra bio je otprilike 1 EUR = 2,9 GEL. U menjačnicama je moguće razmeniti i azerbejdžanski manat, po vrlo povoljnom kursu.

Cene su – u poređenju sa Beogradom – veoma niske. To se odnosi i na cene smeštaja, prevoza, suvenira, ulaznica, cene u marketima, restoranima… Međutim, imajte na umu da neki restorani mogu da naplate dodatnih 10-15% za uslugu, što je i naznačeno na meniju.

Ukoliko ste ljubitelj testa i sira, Gruzija je zemlja snova za vas. Tradicionalno jelo – koje možemo opisati kao hleb sa sirom 🙂 – zove se hačapuri (khachapuri) i postoji u različitim varijantama. Najčešće se pravi u kružnom obliku (imeruli khachapuri); ačaruli hačapuri (acharuli khachapuri) je u obliku brodića sa dodatkom jajeta i putera na vrhu; penovani hačapuri (penovani khachapuri) sa hrskavim testom, četverouganog oblika, čiji se uglovi savijaju ka sredini – da pomenemo samo neke.
Pored hačapurija, probajte i hinkali (khinkali) – gruzijske knedle. Mogu imati različita punjenja – sir, pečurke, meso, povrće… U jednoj porciji uglavnom ih bude bar 5 (sa istim punjenjem). Jedete ih tako što, čim ih zagrizete, isisate sok iz njih (što je veoma praktično :)). “Vrh” knedle (gde je skupljena) nije namenjen za jelo (budući da je veoma žilav) i ostavlja se u tanjiru.

Što se slatkiša tiče, sigurno ćete primetiti da u svim prodavnicama, kioscima i tezgama visi nešto nalik svećama, u bojama od tamnocrvene do zlatne. To je čurčhela (churchkhela) – tradicionalna gruzijska poslastica čije varijacije možete videti i u nekim drugim zemljama (npr. Rusiji, Turskoj, Ukrajini, na Kipru…). Njen glavni sastojak su orašasti plodovi (orasi, bademi, lešnici) koji se nanižu na kanap (u nekim slučajevima i na žicu), a potom umaču u sok od grožđa (pomešan sa malo brašna, radi gustine) i suše na suncu. Sem soka od grožđa, mogu se koristiti i drugi voćni sokovi (npr. sok nara). Nakon sušenja, masa postaje želatinasta. Ne sadrži dodate šećere (sem voćnih). Preporučujemo da je probate, ali vodite računa da – zbog kanapa koji prolazi kroz sredinu – nije nimalo lako “odlomiti” komad(ić) tog slatkiša 🙂

Jedan od zanimljivih opisa Gruzije mogao bi glasiti “zemlja čipovanih pasa lutalica”. Naime, primetićete da (skoro) svi psi koje sretnete na ulici imaju “markere” na uvetu – znak da su vakcinisani protiv besnila. Veoma su druželjubivi i čini se da su svačiji ljubimci. Ipak, pozadina trenutne situacije nije baš tako svetla – veliki broj pasa lutalica u Gruziji predstavljao je veliki problem i pretnju stanovnicima (pre svega, zbog besnila). Jedno od tada prihvatljivih “rešenja” u tim situacijama bilo je masovno ubijanje pasa – bez obzira na to da li su oboleli ili ne. Danas je situacija – na sreću – drugačija. Postoje službe koje su preuzele brigu o životinjama (tj. psima lutalicama) i koje ih vakcinišu, sterilišu, kontrolišu…

Gruzija se u naše sećanje urezala kao zemlja prekrasne prirode, sjajne kuhinje i izvrsnog vina. Veoma smo izbirljive kada je hrana u pitanju, a Gruzija je jedna od retkih zemalja u kojima smo neizmerno uživale u nacionalnim jelima. Ukoliko bismo se morale odlučiti za samo jedan suvenir, on bi bio jestiv 🙂 – slatkiš čurčhela. Ukoliko bismo morale odabrati samo jedno mesto koje bismo ponovo posetile u Gruziji, to bi bila oblast Velikog Kavkaza – tačnije, ponovile bismo prolazak Vojnim putem od Tbilisija do sela Gergeti i opet uživale u pogledu na neke od najlepših planinskih pejzaža na svetu.  Sledećeg puta bismo izbegle duže zadržavanje u gradu Kutaisi – on je dobra “baza” za dalja putovanja po Gruziji (tu je i aerodrom na koji sleće Wizzair), ali grad sam po sebi nama nije bio upečatljiv.

Ukoliko želite da saznate više o ovoj zanimljivoj zemlji, pročitajte naše putopise o Tbilisiju, Velikom Kavkazu, Putu svile i Kutaisiju.