Sevilja

Naše dvonedeljno putovanje po jugu Španije i Portugala, u avgustu/septembru 2017. godine, započelo je dolaskom u Sevilju. To nije bila naša prva poseta Španiji – godinama pre toga, posetile smo Barselonu, Madrid, Toledo… Svaki put nas je ova prekrasna zemlja oduševila i ništa manje nismo očekivale ni od ovog putovanja, a naročito od Sevilje. Prevarile smo se… Sevilja nam se nije samo dopala – Sevilja nas je u potpunosti očarala, ostavila bez daha, zarobila svojom lepotom i veselim, razdraganim duhom, i učinila da svoju listu omiljenih gradova značajno preuredimo stavljajući ovaj španski dragulj među najlepše gradove u Evropi. No, hajdemo redom… 🙂

Sevilja je prestonica španske pokrajine Andaluzije i s punim pravom smatra se njenim kulturnim, umetničkim, ekonomskim, finansijskim i društvenim centrom. Sa nešto preko 700.000 stanovnika, predstavlja četvrti po veličini grad u zemlji. Nalazi se u dolini reke Gvadalkivir koja je prilično uticala na istoriju grada, čineći ga značajnom lukom, trgovačkim centrom i sedištem za nadgledanje prekookeanske trgovine (nakon otkrića Amerike).

Legenda kaže da je Sevilju osnovao Herkul, a istorijske činjenice govore da su ovaj grad u VIII veku p.n.e. osnovali Tartešani (najstarija i najzapadnija mediteranska kultura koja se pominje još u prvom milenijumu p.n.e.). Grad su kasnije okupirali Kartaginjani i Feničani. Rimljani su ga zvali Hispalis i u njegovoj neposrednoj blizini osnovali su koloniju Italika (njeni ostaci su i danas vidljivi) na čijem tlu su rođena dva rimska cara – Trajan i njegov posinak Hadrijan.

Sevilja je poznata po flamenku (vrsta španske muzike i plesa, koji potiče baš s tog područja), tapasima (španska zakuska ili meze :)), pomorandžama (i to gorkim :)), po bogatoj istoriji i kulturi, ali pre svega po slikovitoj arhitekturi koja predstavlja zanimljivu i magičnu mešavinu arapskih uticaja i gotike, starog i modernog, velelepnog i skromnog…

Jedan praktičan savet – ako niste imali priliku da na TV-u gledate desetine epizoda Kasandri, Ljovisni, Esmeraldi ili Seranovih :), i da na taj način razvijete i obogatite svoje poznavanje španskog jezika, bilo bi dobro da se pre putovanja pripremite i naučite nekoliko bitnih fraza jer postoji velika verovatnoća da će to biti jedini način sporazumevanja sa lokalcima…

Šta videti?

Naše upoznavanje sa lepotama Sevilje započelo je obilaskom Alkazara (kraljevske rezidencije). Termin za obilazak smo prethodno rezervisale putem interneta (na zvaničnoj stranici https://www.alcazarsevilla.org/en/), a cena ulaznice iznosila je oko 10,5 evra po osobi (9,5 evra regularna cena + 1 evro za rezervaciju). Gužve za posetu ovoj znamenitosti su prilično velike, pa vam rezervacija preko interneta omogućava da preskočite čekanje u redovima.

Međutim, pre no što smo počele sa obilaskom te veličanstvene palate, Sevilja nas je već „kupila“ na putu od hostela do Trga pobede (Plaza del Triunfo) na kom se, pored Alkazara, nalazi i čuvena katedrala. Vijugajući kroz prometne ulice oivičene zgradama koje mame pogled, preko pešačke (i shopping :)) zone sačinjene od spleta ulica natkrivenih belim ceradama (odlična zaštita od sunca, ali nikakva zaštita od kiše :)), pa kroz uske i krivudave uličice starog grada, shvatile smo – i pre no što je pred nama iskrsla veličanstvena katedrala – da je Sevilja zasigurno grad uz čije ime ćemo, pričajući o njoj, dodavati epitet „lepotica“.

Elem, poseta Alkazaru… 🙂 Ovaj dvorski kompleks sastoji se iz nekoliko delova koje bismo mogli nazvati palatama, a veliku pažnju zavređuju njegovi vrtovi i parkovi. Da biste u potpunosti mogli da uživate u svim lepotama ove znamenitosti, potrebno je da joj posvetite bar 3 sata. Imajte na umu da to uključuje i čekanje da dođete na red kako biste izbliza videli određene predmete ili kako biste ih uopšte videli, bez gomile ljudi ispred njih :). Dakle, ako ste ljubitelj fotografisanja, a želite da uslikate prizore bez turista, teško da ćete u tome uspeti…

Istorija Alkazara datira iz VII veka. Prvobitno je bio mavarska tvrđava, a potom su ga hrišćanski vladari pretvorili u svoju rezidenciju. Svaki novi „vlasnik“ ovog utvrđenja nadograđivao je delove u drugačijem stilu, karakterističnom za taj period, te Alkazar predstavlja izvrsnu kombinaciju različitih arhitektonskih pravaca. Dok prolazite kroz dvorane i parkove, šetate kroz istoriju i stilove: pogled vam luta od izrezbarenih lukova i stubova iz mavarskog perioda, do svodova u gotskom stilu, od arapskih mozaika do prikaza scena iz antičke mitologije… Mudehar (mudéjar) stil je posebna odlika španske arhitekture u periodu od XII do XVI veka – rezultat je kombinovanja islamske mavarske arhitekture sa elementima gotike i renesanse.

Zanimljivost vezana za Alkazar jeste da je poslužio za snimanje scena u filmovima „Lorens od Arabije“ (iz 1962. godine) i „Nebesko kraljevstvo“ (iz 2005. godine), kao i u petoj sezoni serije „Igra prestola“.

Teško je izdvojiti delove Alkazara i savetovati da se obiđe samo ovaj ili samo onaj njegov deo – jednostavno, Alkazar kao takav, u celosti, pruža pravo i bogato iskustvo. Ipak, ako je potrebno istaći pojedina mesta, onda ćemo to učiniti tako što ćemo izdvojiti tri koja su makar za trunčicu više od ostalih zadržala našu pažnju. Naime, najlepši utisak na nas ostavilo je „Dvorište dama“ (Patio de las Doncellas). Njegov centralni deo zauzima pravougani bazen, okružen zelenilom, a sa svih strana oivičeno je prekrasnim identičnim lukovima i stubovima. Pored toga, izdvojile bismo i zlatnu tavanicu u obliku kupole, u Holu ambasadora (Salon de Embajadores), koja podseća na zvezdano nebo i simoblizuje svemir, kao i Merkurov paviljon.

Ako vam prethodno pomenuta tri sata (preporučena za detaljan obilazak kompleksa) deluju mnogo, verujte da u Alkazaru prođu kao dlanom o dlan.

Sledeće važno mesto koje smo želele posetiti bila je, naravno, katedrala. Kako bismo izbegle čekanje u ogromnom redu za kupovinu ulaznica ispred katedrale, po preporuci (sa različitih internet stranica) smo odlučile da ulaznice kupimo u crvki El Salvador koja se takođe nalazi u centru, nedaleko od katedrale. Međutim, to je bilo moguće učiniti tek od 15h (jer je crkva tek tada otvarala svoja vrata). Očekivale smo da ćemo i tu zateći gužvu – naravno, ne kao onu ispred katedrale – ali nas je iznenadilo da smo zapravo bile jedine koje su u tom trenutku kupovale ulaznice. Svakako, iskoristile smo priliku da obiđemo i ovu crkvu (što je moguće ukoliko kupite kombinovanu ulaznicu po ceni od 9 evra) – ovu baroknu crvku iz XVII veka, podignutu na mestu gde se prvobitno nalazila džamija, odlikuje izuzetno bogato ukrašena unutrašnjost. Potom smo se zaputile ka katedrali…

Rimokatolička katedrala u Sevilji posvećena je Devici Mariji i ima izuzetno veliku istorijsku i arhitektonsku vrednost. Prepoznatljivi deo ove katedrale je zvonik Giralda – nekada minaret mavarske džamije koja se nalazila na ovom mestu. Džamija je podignuta krajem XII veka, a njeno „pokrštavanje“ u katedralu počelo je nakon što je Fernando III osvojio Sevilju (sredinom XIII veka).

Katedrala koju danas vidimo izgrađena je u XVI veku. Giralda je bez sumnje jedan od simbola grada, ali i simbol spoja islamske i hrišćanske kulture. Ukoliko želite da uživate u prekrasnom pogledu na lepoticu Sevilju, popnite se na vrh tornja. Na samom vrhu kule nalazi se najpoznatiji vetrokaz u vidu bronzane figure žene obučene u rimsku odoru, po kome je toranj i dobio ime. Ne, figura ne predstavlja ženu po imenu Giralda 🙂 (figura simbolizuje hrišćansku veru), ali se ona – kao i svaki vetrokaz 🙂 – okreće, vrti (na španskom „girar“) te otuda i ime.

Posetioci hrle u katedralu i iz jednog posebnog razloga – da vide grob Kristifora Kolumba. To je masivan spomenik u vidu četiri figure koje na ramenima nose sarkofag. Figure predstavljaju Kastilju, Aragon, Navaru i Leon – četiri kraljevstva Španije iz Kolumbovog vremena. Ipak, misterija Kolumbovog groba još uvek nije rešena – naime, i Santo Domingo (u Dominikanskoj Republici) tvrdi da predstavlja mesto poslednjeg počivališta ovog čuvenog moreplovca. DNK analiza kostiju iz katedrale u Sevilji pokazala je podudaranje sa DNK Kristiforovog brata Dijega (za kog se sigurno zna da je sahranjen tu). Međutim, Dominikanska Republika ne priznaje rezultate te analize niti dozvoljava da se ona sprovede na ostacima koji se čuvaju u Santo Domingu.

Kada ste precrtali dve najvažnije stavke na listi „videti u Sevilji“ – Alkazar i katedralu – možete se slobodno prepustiti čarima ovog prekrasnog grada: izgubiti se u njegovim uličicama prepunih tapas barova i kafića, dok se zvuci melodičnog španskog jezika mešaju sa zveckanjem pribora za jelo; lagano šetati uređenim ulicama oivičenim lepim i zanimljivim zgradama, diveći se arhitekturi i cvećem dekorisanim balkonima;  baciti se u vrevu spleta centralnih ulica –  pešačku zonu prepunu prodavnica najpoznatijih svetskih marki… a svakako bi trebalo da se zaputite ka Španskom trgu (Plaza de España) :).

Trg, koji se prostire na površini od skoro 50.000 m², ukrašen je fontanama, kanalima, mostićima… Njime dominira veliko polukružno zdanje izgrađeno za potrebe Svetske izložbe 1929. godine, kao glavni paviljon za izlaganje. Danas je tu smeštena regionalna i vojna administracija. Podnožje tog velikog zdanja bogato je i zanimljivo dekorisano oslikanim pločicama, čitavom dužinom. Naime, podnožje zdanja izdeljeno je na 50 „odeljaka“ koji predstavljaju 50 španskih regiona, a svaki ima drugačiju dekoraciju sa motivima iz istorije i tradicije određenog regiona. Trg se nalazi u okviru parka Marije Luize u kom, nakon obilaska trga, možete potražiti sklonište od sunca i gradske vreve.

Šetnja od trga pa kroz park, sve do šetališta uz reku, dovela nas je do predstavnika agencije koja nudi panoramsko razgledanje grada sa reke – savetovao nam je da iskoristimo „sjajnu ponudu koja važi samo danas“ i da za samo 5 evra po osobi uživamo u vožnji brodom po reci Gvadalkivir. (Tokom naše druge posete Sevilji, shvatile smo da ta „sjajna ponuda koja važi samo danas“ važi tokom jednog prilično dugog perioda :)). Vožnja traje oko sat i 15 minuta. Predstavnici agencije će vam dati i raspored polazaka, pa možete dabrati onaj koji vam najviše odgovara.

Vožnja brodom vam zapravo više nudi pogled na mostove Gvadalkivira nego na grad Sevilju. Deo grada na koji u najvećoj meri imate pogled jeste Triana – s kućicama načičkanim duž obale, tik uz reku, privukla je našu pažnju pa smo je dodale na listu „Obići prilikom sledeće posete“. (No, obilazak tog dela grada nas je kasnije gotovo razočarao – lepše je izgledao s reke.)

Iz našeg ugla, ovo je nešto što možete i preskočiti – radije bismo preporučile šetnju obalom i mostovima. No, ako ste – kao i mi tada – umorni od celodnevnog pešačenja, onda odmaranje tokom vožnje brodom može biti dobar izbor :).

Pošto smo već pominjale mostove, navešćemo neke koji će svakako privući vašu pažnju: most Izabele II (ili Triana most) izgrađen sredinom XIX veka umesto mavarskog pontonskog mosta koji je sedam vekova povezivao obale Gvadalkivira; most Kartuha (Pasarela de la Cartuja), Barketa most (most „barže“) i most Alamilo koji su izgrađeni za EXPO ’92; most Hrista Iskupitelja (Puente del Cristo de la Expiración) sa belim ceradama iznad staza za pešake…

Šta još da ne propustite u ovom divnom gradu?

Metropol Parasol – impozantnu drvenu konstrukciju (kažu – najveća te vrste na svetu) koja će vas podsetiti na pečurku. U njoj je smeštena ogromna tržnica, a tu su i restorani, balkon sa panoramskim pogledom na grad, dok je u najnižem nivou arheološki lokalitet.

Pilatovu kuću (Casa de Pilatos) – andaluzijsku palatu iz XIV veka, jednu od najlepših zgrada u Sevilji. Danas je to sedište vojvoda od Medisanelija. Arhitektonski, palata predstavlja kombinaciju italijanske renesanse i mudehar stila.

Zlatnu kulu (Torre del Oro) – podginutu u XIII veku, a do danas nije razjašnjeno otkud joj ime. Jedna teorija glasi da je ime dobila zbog odsjaja (bila je pokrivena zlatom ili materijalom koji je podsećao na njega). Druga teorija glasi da ime potiče od uloge koju je imala nakon otkrića Amerike – Sevilja je bila važna luka u pomorskoj trgovini sa Novim svetom, a Zlatna kula je bila spremište za zlato koje je odatle stizalo. Tokom svoje duge istorije, kula je služila i kao zatvor, ali i kao kapela. Danas je u njoj smešten Pomorski muzej.

Mislimo da najbolji savet za obilazak Sevilje može glasiti: besciljno se uputite ulicama ovog grada i pustite da vas one same vode; dokle god da stignete, u kom god delu grada da se nađete, videćete nešto zanimljivo i lepo…

Rent a car

Naše putovanje kroz Andaluziju trebalo je da se od Sevilje nastavi kolima. To rešenje nam je izgledalo mnogo praktičnije, jednostavnije i korisnije (a – ispostaviće se – i jeftinije) nego da se oslanjamo na vozove i autobuse. Želele smo da kola iznajmimo „na licu mesta“, nakon dogovora (i pregovora) sa predstavnikom rent a car agencije – opcija da to uradimo preko interneta, pre dolaska u Sevilju, nije nam delovala previše primamljivo. „Živa reč“ nam se činila boljim izborom. Naravno, prethodno smo se informisale što je više moguće kako bismo znale koje agencije da zaobilazimo u širokom luku. Na tom spisku su se nalazile brojne lokalne agencije, ali i Goldcar.

Železnička stanica Santa Husta (Estación de Sevilla-Santa Justa) je mesto na kom ćete naći najveći broj rent a car agencija (bilo u okviru same stanice ili u njenoj neposrednoj blizini). Udaljena je oko pola sata hoda od Alkazara. Odlučile smo da baš tu vidimo koje su nam sve opcije na raspolaganju. Obišle smo bar 6-7 agencija, ali su nam se cene činile prilično visokim (preko 350 evra za 6 dana). Svakako da je višoj ceni doprinosilo i to što smo tražile kompletno osiguranje automobila – ta opcija nam je ulivala osećaj sigurnosti i nismo želele da je se odreknemo. U daljoj potrazi, zaobilazile smo lokalne agencije, ali smo ipak odlučile da svratimo u Goldcar. Nailazile smo na brojne negativne komentare o toj agenciji (da automobili nisu bili kvalitetni, da je osoblje bilo neprofesionalno, da nisu vraćali depozit…), ali – kad nam se već našla na putu – htele smo da vidimo šta ima u ponudi. Ispostavilo se da je to bio ispravan korak :). Pre svega, predstavnik koji nas je dočekao bio je oličenje ljubaznosti i profesionalizma. Strpljivo je saslušao naše želje – šta je to što tražimo u skladu sa našim potrebama, uključujući i preferiranu marku automobila – i objasnio šta može da nam ponudi i po kojoj ceni. Uz kompletno osiguranje automobila, cena je iznosila 235 evra za 6 dana. To je uključivalo ograničenje pređene kilometraže na 1.000 km. Svaki kilometar preko toga koštao bi 0,15 evra (mi smo se, na kraju, uklopile u predviđenu kilometražu :)). Ukoliko preuzimate automobil sa punim rezervoarom, na cenu se dodaje depozit (u našem slučaju, oko 65 evra), ali vam taj iznos neće biti naplaćen ukoliko automobil vratite onako kako ste ga preuzeli (dakle, s punim rezervoarom). Sva plaćanja se obavljaju pomoću kreditne kartice, ali njen vlasnik mora biti vozač, tj. osoba na čije ime se automobil iznajmljuje.

Automobil smo preuzele sutradan, kada smo krenule ka Kordobi. Bile smo više nego prijatno iznenađene: automobil je bio praktično nov, sa malo pređenih kilometara, besprekorno čist i udoban, i – kako će se tokom putovanja ispostaviti – „sa sjajnim performansama“ :).

Naše iskustvo sa ovom agencijom – tačnije, predstavništvom agencije kod stanice Santa Husta u Sevilji – bilo je veoma pozitivno. Nikakvih problema nismo imale ni sa automobilom, a ni naknadno (u regulisanju troškova i vraćanju depozita). Za razliku od loklne agencije u Portu :(. No, to je druga priča…

Hrana, piće, zabava…

Prva asocijacija na Španiju kada se pomene hrana (sem tapasa, naravno :)) jeste sledeća slika: ulice načičkane restoranima, traži se „sto više“ u svakom od njih, zveckaju tanjiri, čaše i pribor za jelo, čuje se veseli žamor (uglavnom na španskom jeziku)… a sve se to dešava oko 22h ili kasnije :). Kasne večere su potpuno uobičajene za Špance, a razlog za to je – verovali ili ne – pogrešna vremenska zona…

Naime, Španija se nalazi u istoj „liniji“ kao, recimo, Velika Britanija – što znači da bi vreme trebalo da se meri po Griniču (-1 sat u odnosu na centralno-evropsku vremensku zonu, kojoj i mi pripadamo). Zapravo, tako je i bilo sve do II svetskog rata… Po naređenju generala Fransiska Franka 1940. godine, vreme je počelo da se računa po centralno-evropskom kako bi Španija bila u skladu sa vremenskom zonom nacističke Nemačke. Ta privremena odluka je proglašena trajnom dve godine kasnije – i tako je ostalo do danas. Međutim, promena vremenske zone nije promenila i navike Španaca. Ako su večerali u 20h po griničkom vremenu, toga su nastavili da se pridržavaju – samo što je to sada 21h po centralno-evropskom. Upravo je to razlog što ćete u kasnim večernjim satima – kada su u većini drugih zemalja restorani zatvoreni, a ulice puste – u Španiji imati utisak da je veče tek počelo :).

Kada je o hrani reč, definitivno ne smete zaobići tapase (ili „zalogajčiće“). Svaki restoran ih ima u ponudi koja vas može staviti na muke – šta izabrati? 🙂 Najbolje je uzeti kombinaciju raznovrsnih – tako ćete sigurno dobiti za svakog po nešto: sa mesom, sirom, povrćem, ribom, pečurkama, koštunjavim voćem… Često ćete u meniju videti cenu za „tapa“ i cenu za „ration“ – reč je o veličini porcije: „ration“ podrazumeva veću porciju istog tapasa. Cene se uglavnom kreću od oko 3 evra po tapasu (mada ih možete naći i za 1,5 evra), dok kombinacije (npr. 4 vrste tapasa) možete naći za 11 evra. (Sve cene su iz avgusta/septembra 2017. godine.)

Najbolji izbor za ručak ili večeru jeste „ponuda dana“ – tj. obrok po fiksnoj ceni (uključeno je i piće). Cene se uglavnom kreću između 8 i 15 evra, zavisno od lokacije i ponude. Još jedan način da prođete jeftino, jeste i ponuda koja uključuje obrok za 2 osobe po ceni jednog obroka. Te cene su uglavnom više od 15 evra, ali je zaista isplativo.

Ljubitelji kafe (u koje se i mi ubrajamo :)) uglavnom će biti posluženi espresom (café solo) ukoliko ne naglase drugačije: na primer, da žele kafu s malo mleka (café cortado), koja se služi u maloj šolji, ili café con leche – kafu s mnogo mleka koja se služi u velikim šoljama. Cene se uglavnom kreću od 1 do 1,5 evra.

Kao preporuku, navešćemo neka mesta koja smo posetile: „Bodega Góngora“ u ulici Albareda broj 5 (kombinacija tapasa – 11 evra), „Antiguedades bar“ u ulici Argote de Molina broj 40 (tapasi po ceni od 3 evra pa naviše; kafa s mlekom 1,5 evra), „Bar Carmela“ u ulici Santa Maria La Blanca broj 6 (odlična kafa i tapasi)…

Što se zabave tiče, svakako bi bilo dobro da posetite neko od mesta na kom možete uživati u flamenku. Često se navodi kako je to vrsta španskog (andaluzijskog) plesa, ali on obuhvata mnogo više od toga: njegovi glavni elementi su pesma (cante), sviranje na gitari (toque) i, naravno, ples (baile) za koji je karakteristično ritmičko pljeskanje i udaranje stopalima. Naići ćete na brojne ponude flamenko barova koji – u okviru večere – nude i „flamenco show“. Možete birati između mesta u kojima nastupaju veliki profesionalci (pa su cene ulaznica samim tim značajno više) i mesta koja su pozornica za manje poznate umetnike (pa ćete tu uglavnom platiti samo večeru i piće). U ovom drugom slučaju, rizik je da baš te večeri na pozornici budu lošiji izvođači pa da vaš doživljaj flamenka ne bude potpun… Upravo to se desilo i nama, prilikom posete baru „La Carboneria“ u ulici Cespedes 21 A. No, to ne znači da će neki drugi program u tom baru biti takav :). Bitno je doći ranije, pre početka programa, kako biste zauzeli mesta blizu bine (za program koji je počinjao u 21:30, gužva je bila već u 20h) – mada, to i nije prava reč pošto bina zapravo ne postoji, već je u istom nivou kao i bar. To je otežavajuća okolnost jer niste u mogućnosti da dobro vidite izvođenje plesa čiji je važan element udaranje stopalima. Cene tapasa i pića su veoma pristupačne, a mesto krcato turistima. Sledećeg puta ćemo definitivno tražiti preporuku lokalaca za uživanje u odličnom flamenku :).

Siesta

Španci imaju specifično radno vreme koje je potrebno imati na umu kako biste izbegli neprijatna iznenađenja u vidu zatvorenih restorana ili prodavnica, na primer. Naime, radno vreme je podeljeno na dva dela: pre i posle sieste koja predstavlja vreme za odmor (od posla i vrućine) i pauzu za ručak. Za većinu poslovnih objekata, siesta obuhvata period od 14h do 17h časova. (To znači da Španci uglavnom rade od 9h do 14h, a potom od 17h do 20h.)  No, kod restorana i kafića – za koje se očekuju da rade dok su svi na siesti – to vreme je uglavnom od 16h do 20h, ili čak 21h (eto kasne večere :)).

 

Sevilja je zaisgurno grad u koji ćemo se opet, vrlo rado, vratiti – da ponovo uživamo u njegovim lepotama, ali i da otkrijemo neka nova, manje poznata mesta koja u sebi krije. Ako razmišljate o odlasku u taj dragulj Andaluzije, savetujemo vam da mu posvetite najmanje 4 dana kako biste jednim razumnim tempom 🙂 stigli da obiđete njegove znamenitosti, ali i da kvalitetno predahnete…

Više detalja o našem putovanju kroz Andaluziju možete saznati iz naših tekstova o Kordobi, Malagi, Rondi i Tarifi. Tekstovi o preostalim destinacijama s ovog putovanja stižu uskoro 🙂