Okolina Bakua – izlet

Drugog dana našeg boravka u Bakuu, krenule smo na ovaj jednodnevi izlet – nude ga mnoge agencije u Bakuu i jedan je od popularnijih. Traje oko 8h (otprilike, od 10h do 18h) i podrazumeva obilazak prirodnih i kulturno-istorijskih znamenitosti nedaleko od prestonice Azerbejdžana. Naravno, ta mesta možete obići i samostalno, ali je ipak to sve jednostavnije – i zanimljivije – ukoliko idete preko lokalne agencije. Mi smo se odlučile za grupni obilazak – u grupi nas je bilo oko 15, putovali smo kombijem, a imali smo tu sreću da nam “zapadne” veoma zanimljiv, zabavan i pričljiv vodič od koga smo imali priliku čuti ne samo stvari vezane za mesta koja smo obilazili, već i osvrt na svakodnevni život u Azerbejdžanu kao i zanimljivosti iz različitih oblasti kojih bi se bilo ko iz grupe dotakao u razgovoru.

Prva destinacija ka kojoj smo se uputili bili su vulkani blata, na uzvišenju iznad gradića po imenu Alat. Dobar komad puta ka toj atrakciji prilično je džombast, a završava se usponom uz brdo, tako da je na momente vožnja podrazumevala truckanje kombija i “nema šanse da ćemo tim putem” pomisao. Na kraju, stižete do male skupina vulkana (bolje reći, vulkančića :)) koji klokoću, grgoću, pućkaju… i povremeno vas “pljucnu” srebrnkasto-sivim blatom koje je u potpunosti hladno (u nekim drugim delovima sveta postoje vulkani sa vrelim blatom). Pojedini vulkani imaju prilično visoke kupole pa je potrebno malo veštog “pentranja” da biste došli do kratera. S druge strane, neki “vulkani” su toliko sitni da ćete ih jedva primetiti. Nemojte se iznenaditi ako zateknete ljude koji stoje iznad kratera i izdašno se mažu blatom – ono se koristi u lečenju kožnih bolesti i reumatizma.

Nakon posete tom zanimljivom čudu prirode, uputili smo se ka velikoj turističkoj atrakciji Azerbejdžana – Gobustanskim petroglifima (naravno, u povratku je opet usledilo malo truckanja uz “ipak ćemo tim putem” zaključak). Pre dolaska na odredište, bili smo upozoreni da se držimo podalje od trave i žbunja zbog opasnosti od zmija, uz uveravanje da se ne viđaju toliko često, ali da ipak moramo biti upozoreni (da potvrdimo: nismo videli nijednu). Petroglifi obuhvataju preko 6.000 slika uklesanih u stenama u periodu od pre 20.000 do 5.000 godina – ljudske figure (naročito lovci i ženske figure bez glave), životinje (uglavnom konji i bikove), čamci, sunce i zvezde… Pored petroglifa, pažnju privlače i ostaci prvobitnih naseobina – pećine koje su predstavljale prirodno sklonište, useci u kamenu koji su služili za skupljanje kišnice… Međutim, na tom mestu naišli smo i na nešto što bi se moglo nazvati “glupošću modernog čoveka” – naime, pre nekoliko godina, tu je postavljen dvogled sa postoljem (jedan od onih koje pokrećete tako što ubacite novčić) s namerom da posetiocima približi neke od udaljenih stena i crteže na njima. Međutim, zaboravilo se na jednu “sitnicu”: u dolini, nasuprot “praistorijskoj galeriji umetnosti”, nalazi se – zatvor! I, gle čuda, ta “atrakcija” bila je daleko primamljivija posetiocima 🙂 Stoga dvogled nije dugo vršio svoju funkciju – no, i dalje tamo stoji, ali vam neće pružiti pogled ni na jednu od atrakcija u okolini.

Neposredno pre dolaska na sledeću destinaciju – Atešgah (zoroastrijanski hram vatre) – bilo je vreme za pauzu za ručak u obližnjem restoranu. Prinicp po kom restoran funkcioniše prilično je jednostavan – uzmite šta god želite od ponuđenih jela (uključujući dezert i piće), u kojoj god količini želite i koliko god puta želite, a platite samo 10 manata (oko 5 evra) po osobi 🙂 Restoran služi jela nacionalne kuhinje i nudi zaista veliki (i ukusan) izbor.

Punih stomaka, krenuli smo ka hramu… Zapravo, prva pomisao – kada ugledate Atešgah – jeste da se približavate zamku budući da najpre nailazite na zidine kompleksa. Kompleks obuhvata prostorije (duž zidina) koje su imale različite namene: mesta za molitvu i klanjanje božanstvima, odaje za boravak sveštenstva, prostorije za smeštaj i prenoćište hodočasnika… U središtu kompleksa, tj. njegovog unutrašnjeg dvorišta, nalazi se oltar – centralno mesto hrama, na kom gori veliki plamen. Zanimljivo je da – po vodičevim rečima – u rekonstrukciji oltara postoji greška: plamen gori na izdignutom postolju, a trebalo bi da gori na samom tlu. Naime, sveštenstvo je prilikom izvođenja rituala pogled držalo na plamenu, a u klečećem položaju to je izvodljivo samo ako se plamen izdiže neposredno sa tla.
Budući da je ova oblast poznata po izvorima prirodnog gasa koji gori, rituali vezani za obožavanje vatre bili su prisutni na ovom tlu još pre više od 1.000 godina, a mesto koje bi se moglo povezati sa sadašnjim Atešgahom, a na kom su se okupljali obožavaoci vatre, pominjano je u različitim zapisima još od VII veka. Sadašnja struktura hrama datira iz XVII i XVIII veka. Izvorno, to je bilo zoroastrijansko svetilište, ali je imalo i funkciju svetilišta za hinduse (u hramu postoje natpisi kojima se slavi indijski bog Ganeša – božanstvo sa glavom slona).

Nakon obilaska hrama, nastavljamo u istom “vatrenom duhu” i odlazimo na Janar Dag – planinu koja gori. Za nju su naša očekivanja zaista bila prevelika – očekujući planinu u buktinjama, iznenadila nas je samo plamena “traka” u dužini od oko 10 metara… Iz otvora u stenama konstanto izlazi prirodni gas i zahvaljujući tome plamen se ne gasi. Priča se da je otkriven 50-ih godina prošlog veka, kada ga je jedan pastir slučajno zapalio.

Izlet završavamo povratkom u Baku i dolaskom do Centra Hejdar Alijev (o kojem možete pročitati više u tekstu o Bakuu). Nakon prilike da uživamo šetnji i pogledu na to neobično zdanje izbliza, usledila je vožnja ka centru grada i rastanak sa grupom i vodičem.

Detalje vezane za organizaciju putovanja možete naći u našem tekstu o turi Azerbejdžan-Gruzija-Kipar.