Oblast Kuba (Quba) i selo Kinalug (Xınalıq) – izlet

Trećeg dana našeg boravka u prestonici Azerbejdžana, u jutro nakon izleta po okolini Bakua, čekao nas je izlet do oblasti Kuba (u severoisočnom Azerbejdžanu) i do najvišeg sela u Evropi – Kinaluga, koje se nalazi na nadmorskoj visini od 2.350 metara. Oblast je udaljena oko svega 200 km od Bakua, ali putovanje traje duže nego što bi se dalo očekivati. Razlog tome su, naravno, planinski putevi (u nekim slučajevima, bolje reći “staze”). Stoga ovaj izlet traje više od deset sati (u našem slučaju: od 9h do 20h). Ovog puta, u grupi je bilo samo nas 5, a dobili smo i novog vodiča (tačnije, vodičicu – mada taj termin čudno zvuči :)). Nažalost, za razliku od vodiča na prethodnom izletu, ona nije bila toliko pričljiva, niti je bila previše sklona tome da pruži više od opštih i osnovnih informacija o mestima kroz koja smo prolazili.

Jedna od stvari koju smo svi očekivali od ovog izleta bila je hladnije i prijatnije vreme od onoga u Bakuu. 🙂 Naime, nadali smo se da će planinska oblast u koju smo se zaputili – sem prelepih pejzaža – pružiti i nešto osveženja (u poređenju sa visokim temperaturama u Bakuu i okolini). Nažalost, to se nije desilo. Bilo je prilično toplo (“toplije nego inače”, kako su nam rekli) i na planinskim visinama. No, to svakako nije nimalo narušilo uživanje u onome što smo imali prilike da vidimo tokom ovog putovanja.

Sem prelepe prirode, poglede će vam privući i prodavci kraj puta koji uglavnom nude hranu i domaće rukotvorine. Od hrane, tu su već pomenuti kutab, ali i slatkiši neobičnog izgleda – u obliku raznobojnih, izuzetno tankih palačinki (“turšu lavaš” ili “lavašana”), uvijenih u celofan i štipaljkama zakačenih na konopce. Prave se od ukuvanog voća koje se potom suši na suncu. Zahvaljujući različitim vrstama voća, prave se u različitim bojama. Međutim, uz put nećete videti samo prodavce za svojim tezgama, nego i prodavce bez tezgi 🙂 – ljude (čak i decu) koji u rukama drže kesice kikirikija i drugih slanih i slatkih “zanimacija za zube” i nude ih putnicima koji (ne baš toliko brzo) prolaze glavnim putem.

Jedan od razloga za nešto sporiju vožnju – sem samih karakteristika puta – jesu krupni, četvoronožni, rogati stanovnici obližnih naselja: krave 🙂 Krda krava često zaustavljaju ili usporavaju saobraćaj bilo da morate sačekati da “pređu ulicu”, da se sklone ako su odlučile da je šetnja sredinom puta mnogo bolja od šetnje pokraj puta, ili ako je ležanje nasred puta idealan položaj za odmaranje i preživanje… Nisu retkost situacije kada morate da vozite polako, u njihovom društvu, dok one zainteresovano okreću glave ka vašem automobilu 🙂

Put do Kinaluga je većim delom asfaltiran i to relativno skoro – tačnije, 2006. godine, zbog posete predsednika. Pre toga, do udaljenih sela (uključujući i Kinalug) moglo se stići samo pomoću terenca, a danas je to izvodljivo i uz pomoć “običnih” automobila. “Najnezgodniji” – ali i najlepši – deo puta jeste onaj od grada Kube do Kinaluga. Njegova dužina je oko 50 km, ali je vožnja prilično spora, a u nekim trenucima i prilično opasna. Put je uzak i strm – često sa jedne strane imate pogled na provaliju, a sa druge pogled na stene koje prete da se odrone. Vodičica nam je ispričala kako su pre neku godinu za dlaku izbegli smrtnu opasnost na tom putu. Naime, samo nepun minut nakon što su prošli određeni deo puta, na njega su se obrušile stene. Nažalost, takve situacije nisu velika retkost, a najveća opasnost vreba tokom zime, te je stoga put u to vreme često zatvoren. Uprkos tome, ne možete suspregnuti divljenje prelepoj tvorevini prirode koja se pruža oko vas. Na jednom delu puta – na kom se pravi “foto pauza” za zaljubljenike u fotografiju – postoji i kameno obeležje u obliku orla, iza kojeg se pruža prelepa panorama. Ova oblast je poznata po orlovima i vrlo je verovatno da ćete imati priliku da ih spazite kako, u vidu brojnih crnih tačkica, kruže u plavim visinama.

Sem nadmorske visine na kojoj se nalazi (što ga čini i jednim od najizolovanijih sela), Kinalug je poseban i po tome što predstavlja jedno od najduže naseljenih mesta na svetu, u kontinuitetu – to je ljudska naseobina već više od 5.ooo godina. Danas, u Kinalugu živi oko 2.000 stanovnika i selo broji oko 400 kuća, a najstarije potiču od pre 200-300 godina. Budući da je Kinalug zaštićen zbog svog istorijskog i kulturnog značaja, zabranjeno je izvoditi bilo kakve građevinske radove, kako bi se u potpunosti očuvala autentičnost sela i njegovih kuća. Imate utisak da je selo zamrznuto u vremenu od pre nekoliko vekova, ali vas iz tog osećaja lako prenu satelitski tanjiri koje možete videti na brojnim kućama – selo i njegovi stanovnici ipak ne zaostaju za modernim tekovinama: pored satelitskih TV programa, imaju i WiFi :).
Stanovnici Kinaluga imaju svoj, poseban jezik, mada govore i azerski. Sebe smatraju Nojevim potomcima – veruju da je upravo to mesto gde se Noje iskrcao iz barke.
Budući da je Kinalug nastanjen desetinama vekova, ne iznenađuje činjenica da je površna groblja značajno veća od površine koju zauzimaju seoske kuće, kao i da grobovi potiču iz različitih perioda. Često se groblje “uvlači” u nastanjeni deo sela, pa su trenutna i večna prebivališta isprepletena.

Kuće su izgrađene od kamena, a često zaravnjeni krov jedne kuće predstavlja dvorište kuće koja je izgrađena poviše nje (bili smo iznenađeni kada nas je vodičica odvela da uživamo u panoramskom pogledu, a onda nam objasnila da zapravo stojimo na krovu jedne od kuća). Dok smo obilazili selo, često smo se provlačili između zidova – kamenog zida kuća, s jedne strane, i “zida” od sušenog đubriva, s druge strane. Naime, životinjsko đubrivo se meša sa senom, potom obikuje u “cigle” i suši na suncu, a zatim se od njega “slažu” visoki zidovi. To je glavno gorivo za stanovnike Kinaluga – biološko i ekološki čisto, koje pritom ne iziskuje dodatne troškove.

U selu postoji nekoliko muzeja. Mi smo posetili jedan koji zapravo predstavlja privatnu kolekciju različitih predmeta nađenih u toj oblasti, iz različitih istorijskih perioda. “Muzej” je smešten u prostoriji jedne od kuća, a predmeti su raspoređeni po zidovima sobe, na policama, iza staklenih vitrina… Možete videti delove oruđa, oružja, nakita, stara izdanja Kurana, stare fotografije… Cena “ulaznice” je – koliko želite dati, a poželjno je da bude bar 1 manat (oko 50 centi) po osobi 🙂 Naravno – pre ulaska u muzej potrebno je da se izujete 🙂 U muzej su nas uvele tri meštanke koje ga održavaju. (Kod njih smo zapazili ono za šta se ispostavlja da inače možete zapaziti širom zemlje, i to uglavnom kod pripadnika starije populacije – svaka od njih je imala bar po jedan zlatni zub u vilici.) Od istorijski značajnih mesta, u selu možete videti još i džamiju iz XII i džamiju iz XV veka. Međutim, ono što je svakako u čitavom selu najlepše jeste pogled na planinske lance oko vas. Ako se pažljivo zagledate, u daljini ćete primetiti i objekte u kojima je smeštena ruska granična policija – granica sa Rusijom je “odmah tu, preko brda”.

Za obilazak sela vam je potrebna udobna obuća budući da ćete često biti u prilici da se penjete (i silazite) manje pristupačnim stazama. Nakon takvog vida rekreacije, bilo je vreme za ručak i to u kući jednog od meštana. Unutrašnjost kuće je prilično skromna, ali besprekorno čista (kao što verovatno pretpostavljate, izuvanje je neophodno :)). Domaćin nas je odveo u prostoriju za koju se – zbog obilja igračaka po krevetu i ormarima – dalo zaključiti da pripada detetu. U njoj je bio smešten dugačak, postavljen sto, a pogled kroz prozor ostavljao je bez daha – Kavkaz u svoj svojoj lepoti i bogatstvu plavo-zelenih nijansi. Domaćin je iznosio jedno po jedno jelo, podstičući nas da se služimo i s neodobravanjem odmahujući glavom ako neko ne bi uzeo da proba nešto od ponuđenog. A sve je bilo preukusno: salata, domaći sir, vruć domaći hleb čiji su se izlomljeni komadi još uvek pušili, pirinač sa šafranom, kuvana jagnjetina… Na kraju, sve je valjalo “zaliti” čajem, uz slatko od šipurka, ali i kockama šećera – nije uobičajeno da šećer dodaju u čaj, već je potrebno da kockicu šećera potopite u čaj držeći je vrhovima prstiju, a potom je rastopite u ustima, uz gutljaj čaja. Domaćin je bio veoma zainteresovan da sazna odakle svi dolazimo – za Srbiju nije znao, ali kada smo pomenuli Jugoslaviju, preko lica mu se razlio osmeh i raširio je ruke sa zadovoljstvom ponavljajući “Jugoslavija, Jugoslavija”. Kao još jedan dokaz da Kinalug ipak nije u potpunosti zaleđen u vremenu, domaćin je zamolio da se svi slikamo sa njim kako bi slike mogao da objavi na svom Instagram i Facebook profilu :).
Kako nam je vodičica kasnije objasnila, pomenuta kuća, tj. porodica, odabrana je jer ima devojčicu koja, nažalost, boluje od raka i ovo je jedan od načina da se pomogne u njenom lečenju – ručak se plaća 10 manata (oko 5 eura) po osobi, ali vođeni željom da pomognu, ljudi daju i više od toga.

Nakon izvrsnog ručka i uživanja u gostoprimstvu tih divnih ljudi, došlo je vreme za povratak – istim putem, s istim oduševljenjem dok smo posmatrali prelepu i, na trenutke, surovu prirodu Kavkaza.

Detalje vezane za organizaciju putovanja možete naći u našem tekstu o turi Azerbejdžan-Gruzija-Kipar.